Беседа на празник Светог Максима Исповедника
У име Оца, Сина и Светога Духа,
Драга браћо и сестре, данас благодаримо Господу што нас је окупио у овом светом храму, да служимо Божију службу, да прославимо име Господа Исуса Христа и да се окупимо у љубави око Господа нашег Исуса Христа, у један смисао нашег живота, нашег света, природе, целе васељене и свега што је створено. Да све што је створено има смисао у самом Господу и нашем Исусу Христосу.
Господ Исус Христос је Бог и човек који је дошао да спаси свет, односно, првенствено човека, и да обнови грешну, осагрешену природу људску, да обнови сам свет. Јер, када је човек сагрешио и пао у грех, сва природа око њега је постала поремећена и вратила у једну странпутицу. А Господ Исус Христос, онај који је створио и човека и сву природу, хтео је својом љубављу да посети род људски.
Свети оци кажу да је Господ могао и без доласка међу нас да нас спасе, да нас свети и да учини све што је учинио, како то само Бог може међу људима. Али, Господ је хтео да само он пострада из љубави према нама, да нас васкрсне, да обнови нашу природу и целу природу око нас, да је свети и освешта. Тако, света божанска литургија, када се служи, драга браћо и сестре, јесте само присуство том једином непоновљивом, једином, свесветом Господу Исусу Христу, који живи, живот даје, светлост даје, посвећење даје и, што је најбитније за нас, даје нам живот вечни, даје нам наду, васкрсење, отвара нам пут који нема краја у вечности.
И то је наша радост, јер после Господа Исуса Христа смрт је побеђена, ђаво, односно, непријатељ душа наших, избачен је, сатрет, и грех више нема своју моћ и власт над људским родом, како је до тада имао.
Много тога још може да се каже, али Господ Исус Христос је послао само једну, највећу поруку у свом Јеванђељу, највећу поруку која сажима све поруке Јеванђеља у једну: љубав према Богу и љубав према ближњем своме.
Када се ово Јеванђеље, кажу свети оци, може прочитати и све што ћете наћи у њему може се сажети у једну поруку: Љуби Господа Бога свим својим срцем, својом душом, својим умом и љуби ближњега свога као самог себе.
То је Господ дошао да нам каже, а не само да каже, већ је Господ то нама и лично показао својом жртвом на крсту и својим васкрсењем. И ево, свакодневно, у свакој литургији, Он својом светлошћу и својом светошћу озарава нас, опрашта, односно ослобађа нас од грехова наших.
Драга браћо и сестре, ви знате да православна црква не осуђује грешника, осуђује грех, а грешника ослобађа од греха. У другим верама и религијама, грешници се осуђују. Код нас, у нашој православној, непромењеној традицији од самих апостола, грешници, а сви смо ми грешници, ослобађају се од греха, а Црква их воли, а грех мрзи и одбацује од Бога и човека. То је наша радост. Имамо непрестано присуство Господа Исуса Христа кроз свету литургију, кроз свете тајне у нашим душама, умовима и у нашим срцима, и ми морамо да се отварамо угледајући се на Њега, како је руке своје на крсту отворио према свима, тако да и ми отварамо руке своје прво према Господу, њему јединоме, човекољупцу, јер једини је Он човекољубац, Он који једини воли човека, који је и сам постао човек, како је и Свети владика Николај написао у својој књизи „Једини човекољубац“.
Ми људи можда ни не знамо да волимо како треба, као што Господ Бог нас воли, били ми родитељи, деца, пријатељи, ближњи. Углавном, само Господ зна право да воли, јер је Он то показао поставши човек, јер све што Господ чини је савршено, и створио је човека и природу савршено, и сам је дошао међу нас, савршен, да стане с нама. И зато, имамо благослов Божији данас да изразимо то, хвалећи Бога од свег срца, славословећи самог Господа Исуса Христа и његову пресветлу мајку, Богородицу, светитеље које нам је дао, јер су светитељи такође били људи, као што данас славимо Светог Максима, великог исповедника и друге мученике. Само су они људи били, али су имали своју жртву да дарују, угледајући се на првог, тог који је дошао, то је сам Бог који је сишао међу нас, и у наш свет, што је нама велики благослов и пример. И ми смо позвани да се подсетимо да је сам Бог сишао међу нас, да не треба сваки језик, може само да стане и да не каже ништа, то је довољно да се молимо Господу, кроз свете тајне, кроз покајање, да се приближимо том нашем једином Богу Христу који је увек са нама, сада и до краја века, и у векове, и у вечност. Да ширимо руке једни према другима, да грлимо једни друге, да ширимо руке и да их увек имамо отворене ка Христу.
Он није ни тамо, ни горе, ни доле, него је у нама ако ми то желимо. И Он је сад с нама на свакој литургији. Да благодаримо свима вама што сте овде дошли, и нашем брату Перу који је овде са нама и шири руке свима, знате, и његова породица, и сви ви, и нашем овде свештенику, да и њему исто благодаримо и похвалимо, и да нам Господ подари милости, као што је подарио данашњем светитељу којег славимо, Светом Максиму, великом исповеднику, коме је рука одсечена зато што је писао праве истине о правој вери, зато се и зове исповедник, и других мученика које данас славимо. Свети Максим је живео у 5. веку, и у то време је владала јерес која се противила хришћанској православној цркви, и он је написао неколико чланака против те јереси. Због своје верности истини, њему је језик био одсечен и рука. Али је упркос свему остао веран својој истини, јер истина је једна, а то је Христос, и ту нема промене.
Зато, драга браћо и сестре, будимо радосни и срећни, ширимо руке, молимо се светитељима нашим који нас воле. У Грчкој се јавио свети Нектарије, велики чудотворац и рекао једном вернику: „Ми тражимо од вас, ми вас чекамо да нас запослите, а ви нас остављате беспосленима, нећете да нас тражите.“ И то је истина. Тражимо светитеље, молимо светитеље наше, као што су свети мученик Трифун, свети Максим, Свети Сава и све свете, и молимо их да нам помогну, и тражимо од њих, не тражећи оно што ми хоћемо, већ што је њихова воља, а они ће знати шта је најбоље за нас, и да се моле за нас. Молимо се нашем Господу Исусу Христу, Боже наш, помилуј нас. Амин.
У Гудурици, 03.02.2024.
