Време настанка Српске православне Епархије вршачке није тачно познато, али постоје сведочанства о јачини црквеног живота на подручју јужног Баната у XI, XII и XIII веку. У то доба постојала је добра организација црквеног живота што потврђује и податак да су ученици и следбеници равноапостола Кирила и Методија 1030. године основали Светопретечев манастир Горе месићке, манастир Месић, близу Вршца.
Након проглашења самосталности Српске цркве 1219. године, у јужни Банат долази изасланик Светога Саве, игуман Арсеније Сремац, који 1225. године обнавља манастир Месић код Вршца. Исте године јеромонах Јоаникије оснива манастир Златицу уз помоћ Светога Саве, а светосавски мисионари оснивају манастир Базјаш, који се налазе данас у Епархији темишварској. На овом подручију све више јача светосавско православље и црквени живот је све организованији што подстиче српске деспоте у XIV и XV веку да обнављају већ поменуте српске манастире Месић, Златица и Базјаш, као и да подижу у јужном Банату нове цркве и манастире попут манастира Војловица који су подигли 1383. године православни мисионари „синајци“ уз помоћ српског кнеза Лазара Хребељановића. Оснивају се и нове црквене општине и епархије. Постоји податак из времена српских деспота 1481. године да је у Вршцу била резиденција српских епископа. Леонхард Бем тврди у својој Историји тамишког Баната (Geschichte des Temeser Banats, Leipzig 1861. I, 414) да је већ при крају XV века постојала православна епископија у Вршцу, и спомиње једног, наводно вршачког епископа тог времена, Партенија. Међутим, он за те своје тврдње нема никаквих званичних података те се оне и не могу узети као поуздане. У време турске владавине у Банату, православље је преживљавало тешке дане. Године 1557. епархије вршачка и темишварска улазе у састав обновљене Пећке патријаршије и учествују у општој обнови Српске цркве.
Према једном запису, приликом буне Срба у Банату против турске управе, која се десила 1594. године, темишварски паша, беглеберг Хасан, ухватио је вршачког епископа Теодора Несторовића и наредио да га живог одеру. Према другим, историјским изворима, епископ темишварско-бечкерешки Теодор Тивадоровић, учесник буне, успео је да са делом српског живља пређе у Ердељ где га је кнез Жигмунд Батори поставио за епископа избеглих Срба у Тевишу.
Према овим изворима видимо да су у буни Срба у Банату 1594. године учествовала два српска епископа, у Вршцу, Теодор Несторовић, а у Темишвару Теодор Тивадировић. Крајем XVI, односно почетком XVII века имамо јаснија сазнања о настанку Епархије вршачке. Наиме, у сопоћанском „синодику“ спомиње се као вршачки епископ тога доба Симеон (1619. године) (записка географическаго обшчества, XII, 153.). Из других историјских извора сазнајемо да је 1622. године у Русију путовао епископ вршачки Антоније (А.Муравјев, Сношенија Росији с Востоком, II, 4), да је 1625. године епископ вршачки био Спиридон, а пре њега (1622.) епископ Теодосије, који је 1663. године отишао у Русију и тамо остао. Према писаним изворима 1631. године манастир Војловицу у јужном Банату посетио је пећки патријарх Пајсије. Уз све ове историјске податке може се са сигурношћу тврдити да је у Вршцу било српских православних епископа и пре Велике сеоба Срба под Арсенијем III Чарнојевићем. У времену Велике сеобе Срба под Арсенијем III Чарнојевићем српски православни народ у Угарској, те тако и вршачка Епископија, добија Привилегијом цара Леополда I од дана 21. августа 1690. године државно-правно признање. Међутим, мађарске власти и племство нису поштовали тај пропис, те је након жалбе Арсенија III Чарнојевића донета нова, допуњена, Привилегија 21. августа 1691. године. Њом су потврђена права из прве Привилегије и додата нова где, између осталог, патријарх добија и нека световна права. Ове привилегије су постале темељ православне аутономије у Хабзбуршкој монархији, и на основу тога је Арсеније III Чарнојевић извршио организацију и преуређење Српске православне цркве под аустријском влашћу. У времену од 1691. до 1694. године патријарх Арсеније III Чарнојевић заокружио је и попунио седам епархија: темишварску, вршачку, будимску, бачку, јенопољско-арадску, које су тада постојале, а основао је личко-крбавску и мухачку. Након тога је 28. јуна 1694. године поднео молбу цару Леополду I да потврди извршено јерархијско-административно преуређење и организацију Српске православне Цркве у Хабзбуршкој монархији. Цар Леополд I признао је преуређење и организацију Српске православне Цркве и потврдио новом Привилегијом од дана 4. марта 1695. године. Пошто су те привилегије биле чисто српска тековина тако је истим, поред осталих епархија, и вршачка епархија као чисто српска институција призната. Тада је Привилегијом потврђен за епископа вршачко–карансебешког Спиридон Штибица, а седиште обновљене епархије вршачке било је у манастиру Месићу и Вршцу. Заузимањем Вршца од стране Турака, епископ Спиридон око 1702. године доноси одлуку да пренесе епископску столицу из Вршца у Карансебеш.
Према историјској документацији важно је поменути да је епархија вршачка, као и епархија темишварска, за време аустроугарске управе северном Србијом, након 1718. године потпала под новоосновану београдску Митрополију, а која се 1726. године сјединила са карловачком Митрополијом. Од 1702. до 1750. године, када је епископ Јован Ђорђевић коначно усталио епископску столицу са седиштем у Вршцу, место епископске столице се мењало између Вршца и Карансебеша. Он је између 1757. и 1763. године дао да се сазида данашњи владичански двор у Вршцу. За име епископа Јована Ђорђевића везује се и оснивање богословске школе у Карансебешу 1751. године. Прва вршачка епархијска Конзисторија је установљена 1775. године за време епископа Вићентија Поповића, а печат за вршачку Конзисторију послала је сама царица Марија Терезија 1777. године. Епископ вршачки Јосиф Јовановић – Шакабента основао је 1790. године прву средњу школу у Вршцу, такозвану Граматикалну школу која је радила све до 1819.године. Царском дозволом 1820. године у Вршцу је основана Богословија која је имала два одељења, српско и румунско. Школа је редовно радила све до 1868. године. Вршачка епархија је, као и темишварска, кроз своју историју имала великих проблема и тешкоћа. Наиме, 1840. године један део незадовољних Румуна основао је на територији Баната, у Лугошу, своју унијатску бискупију која је имала велику подршку римске пропаганде. Борба против унијаћења је била неравноправна јер су римокатоличку пропаганду подржавале државне власти те је вршачка епархија тада претрпела велике губитке у броју својих верника, али је на крају изашла као победник. У тој борби истакли су се епископи вршачки Стефан Поповић и Емилијан Кенгелац. Овој унији одупрли су се и православни Румуни у Банату и, у заједничкој борби против унијаћења прикључили су се 1698.године Српској православној цркви.
У Привилегији цара Леополда I од 4.марта 1695.године којом је и епархија вршачка призната као чисто српска институција, а црквени садржај те Привилегије изричито је рециниран и 27. угарским законским чланом од 1790.године, као и по наређењима угарског државног права православне епархије у ужој Угарској, дакле и вршачка епархија, стоји да она није могла бити предмет поделе између Срба и Румуна коју су Румуни започели у шестдесетим годинама тога века. Наиме, они су тражили свој иступ из обостране српске јерархије. Жалосно је што у тадашњим српским јерархијским круговима ово законско станиште у тој ствари није било опште познато, те се није ни заузимао тај став одбране. Само је епископ вршачки Емилијан Кенгелац на заједничком Синоду 1864. године устао против тог отцепљења, доказујући сасвим исправно да по православним канонима на једном и истом земљишту не могу да постоје две православне епископске власти. Међутим, овај јерарх није могао сам својим гласом спречити отцепљење, јер су тадашње политичке прилике биле наклоњене отцепљењу. Румуни су иступили из Српске православне цркве дана 24. децембра 1864. године и од источних делова Темишварске и Вршачке епархије оснивају засебну православну румунску, Карансебешку епархију.
Вршачка епархија која се састојала од шест протопрезвитерата: Вршац, Паланка, Оравица – Варадија, Лугош, Карансебеш и Оршава – Мехадија, губи од 1866. године са изузетком прва два, све остале протопрезвитерате, а за узврат добија као накнаду штете од темишварске епархије само панчевачки протопрезвитерат. Иако је формално, законски и правно вршачка епархија била српска институција, под њено отриље се временом доселио румунски живаљ те је тако претрпела и губитак од готово две трећине свог земљишта. Вршачка епархија је претрпела велике губитке и у погледу школа, јер су након укидања Војне границе, на чијем се земљишту већином налазила вршачка епархија, народне српске православне школе претворене су одлуком државе у комуналне и изгубиле су карактер српско–светосавског православља. Из изложеног видимо да је Вршачка епархија у својој историји преживела два веома болна историјска догађаја, борбу против унијаћења српског православног живља и иступање Румуна из црквено–јерархијске и имовинске заједнице са Српском православном црквом. Све је то слабило живот, рад и организацију епархије вршачке у јужном делу Баната. Међутим, благодарећи истрајности, иако територијално и бројно окрњена, дочекала је да се 1920. године прикључи Српској патријаршији, а 1931. године делови темишварске и вршачке епархије на територији Југославије сјединиле су се у једну епархију банатску, а делови тих епархија на територији Румуније у једну епархију темишварску.
Српска православна епархија вршачка је до прикључења са Српском патријаршијом имала три протопрезвитерата: вршачки (Алибунар, Ватин, Велики Гај, Велика Маргита, Велико Средиште, Влајковац, Вршац, Дежан, Дента, Добрица, Загајица, Избиште, Иланџа, Јабука, Кајтасово, Мали Гај, Мали Жам, Мала Маргита, Марковац, Орашац, Павлиш, Парта, Потпорањ, Самош, Суботица, Уљма и Фердин), белоцрквански (Бела Црква, Белобрешка, Дивић, Сушка, Врачев Гај, Делиблато, Долово, Доња Љупкова, Дубовац, Дупљаја, Гај, Златица, Јасеново, Калуђерово, Крушчица, Кусић, Луговет, Лесковци, Мачевићи, Мраморак, Паланка, Радимна, Свињица, Соколовац, Српска Пожежена, Стара Молдава и Црвена Црква) и панчевачки (Баваниште, Баранда, Борча, Ботош, Брестовац, Идвор, Јарковац, Ковин, Ново село, Омољица, Опово, Острво, Панчево, Перлезу, Плочица, Сакуле, Сефкерин, Старчево, Томашевац, Фаркаждин, Црепаја и Чента). Манастири епархије вршачке: Месић, Златица, Базјаш и Војловица. Епископи вршачки: Партеније (1481-?), Св. Теодор Несторовић (? – 1594), Симеон (пре 1611.), Антоније (1611-1620), Теодосије (пре 1662.), Спиридон Штибица (1694-1699), Герасим (1710 – 1713), Мојсије Станојевић (1713 – 1724), Николај Димитријевић (1726 – 1728), Максим Несторовић (1728 – 1738), Јефтимије Дамјановић (1739 -1739), Исаија Антонијевић (1741-1748), Јован Ђорђевић (1749-1768), Вићентије Поповић (1774-1785), Јосиф Јовановић (1786-1805), Петар Јовановић (1806-1818), Максим Мануиловић (1829-1833), Јосиф Рајачић (1833-1843), Стеван Поповић (1843-1849), Емилијан Кенгелац (1853-1855), Нектарије Димитријевић (1887-1895), Гаврило Змејановић (1896-1920), Илираион Радонић (1922-1929). Администратори епархије вршачке: Николај Димитријевић (1738-1739; 1739-1741), Вићентије Поповић (1769-1774), Јосиф Путник (1805) Синесије Радивојевић (1819-1829), Самуило Маширевић (1849-1852), Нектарије Димитријевић (1885-1887) и др Георгије Летић (1929-1931). Воспостављање Епархије банатске 1931. године На мировној конференцији у Паризу 1919. године извршена је подела Баната између Румуније и тадашње Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а након ове политичке, извршена је и црквена подела Баната. Краљевини Срба, Хрвата и Словенца припао је територијално већи део епархије темишварске и вршачке, док је мањи припао Румунији. Темишвар је овом деобом припао Румунији те је тадашњи епископ темишварски др Георгије Летић, 1921. године привремено прешао из Темишвара у Велику Кикинду. Такво стање је трајало све до 1931. године када је дана 29. децембра, на основу новодонесеног Устава Српске православне цркве, Свети архијерејски синод Наредбом 4507., део темишварске и део вршачке епархије у Југословенском делу Баната (осим Панчева које је тада било прикључено београдско-карловачкој архиепископији) спојио у једну новоосновану епархију банатску чије ће седиште бити у Вршцу. Они делови темишварске и вршачке епархије који се налазе у румунском делу Баната сједињени су у једну епархију темишварску са седиштем у Темишвару.
Новооснована епископија банатска имала је 57.524 српских православних домаћинстава и 250.289 становника и за првог епископа именован је дотадашњи епископ темишварски др Георгије Летић, коме је поверена и администрација епархије темишварске у Румунији. Епископ др Георгије Летић је дана 26. фебруара 1932. године извршио спроведену наредбу Светог архијерејског синода Српске православне цркве, објавивши верницима Баната уједињење темишварске и вршачке епархије у југословенском делу Баната у једну новоосновану епархију банатску са седиштем у Вршцу. Административно сједињење је обављено дана 1. марта 1932. године, када је и почело редовно административно и материјално пословање епархијске управе у Вршцу. Истог дана су сви пређашњи протопрезвитеријати укинути и епархија је подељена на осам архијерејских намесништава: кикиндско, петровградско, новобечејско, новокнежевачко, црепајско, ковинско, вршачко и белоцркванско. Седиште новоосноване епархије банатске је пренешено из Велике Кикинде у Вршац дана 10. јула 1932. године.
Тог дана епископ др Георгије Летић величанствено је испраћен из Велике Кикинде, а свечано дочекан у Вршцу где се уселио у тамошњи владичански двор.
Опширније на: Епархија банатска -историја
